Na sreću, ima pametnih i talentovanih ljudi koji za sobom ostavljaju dubok trag o onome šta su i kako su radili, šta su postigli i šta su čovečanstvu ostavili kao svoje umno nasleđe. Robert Bobi Fišer (Bruklin, 9. mart 1943 – Rejkjavik, 17. januar 2008), nije bio ni naučnik, ni kompozitor, ni pisac ni glumac, ali je istovremeno, igrajući šah – doduše, samo kad je hteo – bio od svega toga pomalo. Imao je koeficijent inteligencije dostojan Ajnštajna, mašta kojom je kreirao poteze i kombinacije za tablom bila je dostojna genijalnosti jednog Betovena koji je i gluv komponovao, nije bio pisac ali su mu izlazile knjige sa zbirkama genijalnih partija a drugi su o njemu napisali desetine studija. Možda je ponajmanje od svega bio glumac, iako je često bio na scenama pozorišta ili velikih sala čije su daske pre i posle njega primale najveće dramske ili operske umetnike. Nije znao da glumi jer je uvek igrao sebe, a to – čak ni njemu – nije bilo lako. Neko će reći da je, kao i većina genija, bio i čudak, ali možda je baš zbog toga svuda bio toliko cenjen, ako ne i svuda podjenako voljen.
PRE I POSLE BOBIJA
Robert Fišer je za šah i šahiste učinio toliko da u svetu magične igre na 64 polja može da postoji samo jedno “pre” i “posle” njega. Bio je u stanju da čini nemoguće stvari, da čak i one koji nisu imali pojma o šahu ili su jedva znali da pomeraju figure satima vezuje za sedište ili za mali ekran. Iz današnje perspektive komercijalizacije televizije, gde svaki minut košta malo bogatstvo, čini mi se neverovatnim da je nekadašnji JRT posvećivao sate i sate direktnih prenosa šahovskih partija! Poređenja nisu uvek umesna, ali za 16 godina u Španiji, recimo, nikada na televiziji nisam čuo nijednu šahovsku vest! Možda je genijalni Bobi i tu pomerio granice, ne mogu da tvrdim jer me je vest o njegovoj smrti zatekla u Beogradu… Sećam se nekadašnjih međuzonskih turnira, mečeva kandidata, duela SSSR – Ostatak sveta u Beogradu 1970. ili mečeva za titulu prvaka sveta koji su pobuđivali ogromno interesovanje javnosti. Televizija je satima prenosila partije, velemajstori Gligorić, Matanović, Ivkov, Kovačević i mnogi drugi pokušavali su da nama pacerima objasne zašto je Sg4 bilo bolje od Th8 i šta je neko od svetskih velemajstora planirao kada je vukao baš taj i taj potez… Nismo mnogo shvatali, ali smo voleli da buljimo u veliku tablu u sali ili na ekranu, žučno diskutujemo dok čekamo komentare stručnjaka i navijamo za nekoga prema ličnom opredeljenju… Sećam se da smo nekako tih godina u preferans-terminologiju, pošto nam je ova igra išla bolje od šahovske, za onoga ko dugo misli šta da odigra uveli frazu “Ajde bre, igraj, nisi Fišer”. Za Bobija smo, uglavnom, navijali svi jer smo ga zavoleli još davne 1958. kada se sa 15 godina pojavio na Međuzonskom turniru na Bledu u nezaboravnom šarenom i pomalo šljampavom džemperu… Tada je počela njegova veza sa Jugoslavijom, njegovo prijateljstvo sa našim šahovskim velikanom Svetozarom Gligorićem, prijateljstvo koje će potrajati do Fišerovih poslednjih dana. Jugoslavija, makar i ona skraćena, bila je na neki način sudbonosna za poslednjih 16 godina Bobijevog života koje je proveo u inostranstvu, kao izgnanik, apatrid, čak i zatvorenik pre nego što mu je jedna druga zemlja za koju je takođe bio sudbinski vezan, Island, dala pasoš, pružila gostoprimstvo verovatno ne očekujući da će Rejkjavik u istoriju ući i kao “grad u kome je umro Bobi Fišer”.
DO VRHA I NAZAD
Bobijev put ka vrhu bio je istovremeno i put bez povratka, prvo na šahovski tron a potom i na ono što ga je čekalo u ostatku života. Sve je počelo na Islandu, u Rejkjaviku, jula 1972. Pošto je u mečevima kandidata prvo zbrisao Larsona i Tajmanova sa po nezamislivih 6-0 a u finalu Petrojsana sa 6,5-2,5, Bobi je stekao pravo da izazove tadašnjeg svetskog prvaka Borisa Spaskog. Meč je bio neka vrsta nastavka hladnog rata koji su dve supersile vodile prethodnih godina oko raznih tema, od Kubanske krize do rata u Vijetnamu. Kao svojevremeno trka ka Kosmosu i Mesecu, sada je bilo pitanje nacionalne časti čija je šahovska pamet jača. Sovjeti su imali plejadu velikih igrača, a Bobi je, kao usamljeni jahač u nekom vesternu, trebalo da brani moć američkog intelekta… Meč je trebalo da počne 1. jula i bio je nazvan “duelom veka”. Naše novine su poslale u Rejkjavik svoje najbolje reportere koji su svakodnevno pisali reportaže i izveštavali o raznim pikanterijama, šah je otvarao i zatvarao vesti na radiju i televiziji… Spaski je titulu preuzeo od Petrosjana u meču u kome je nagradni fond bio 5000 dolara a pred duel u Rejkjaviku nagrada je bila 50 puta veća, isključivo zahvaljujući Fišeru. Meč je konačno počeo, Bobi je dobio prvu partiju, ali se na drugoj nije pojavio i izgubio je takozvanom kontumacijom. Henri Kisindžer, američki državni sekretar, telegramom ga je molio da “u interesu Amerike” nastavi duel, dok su Sovjeti savetovali Spaskog da, ako se ukaže prilika, napusti meč i ponese titulu, ali džentlmenu Spaskom, “šahovskom Puškinu”, tako nešto nije padalo na pamet… Na sreću, Bobi se vratio za sto i do kraja meča, koji je trebalo da se igra do 24 partije, pobedio sa 7-3 uz 11 remija… Nikada nije bilo toliko žalbi, protesta, pretnji, intervencija advokata, ali sve to bilo je deo imidža i doprinelo popularizaciji šaha.
Kada je posle tri godine, 1975, trebalo da brani titulu protiv Anatolija Karpova, Fišer je postavio sledeće uslove: meč do 10 pobeda bez računanja remija i bez ograničenja broja partija, i da u slučaju rezultata 9-9 on zadržava titulu. Međunarodna šahovska federacija nije prihvatila i time je u samoizolaciju oterala jednog od najvećih šahovskih umova u istoriji ove igre. Fišera nije pokolebala ni fantastična ponuda od pet miliona dolara. On jeste tražio novac, veliki novac, ali nikada nije robovao parama i njegovi zahtevi su bili principijelni. Mnogo više je učinio za ostale šahiste nego za sebe.
CENA PLJUVANJA
Mnogo godina kasnije sve što je Bobi tražio biće prihvaćeno, ali bez Bobija… On se povukao i samo je najuži krug ljudi, među koje su spadali Gligorić i još neki iz našeg šaha, znao ponešto o njemu. To je pomoglo da se Fišer, 20 godina posle događaja u Rejkjaviku, vrati šahu u čuvenom “rimejk” meču sa Spaskim na Svetom Stefanu. SR Jugoslavija je bila pod sankcijama zbog rata u Bosni i Hrvatskoj, ali kao u zemlji čuda zemlja pod embargom uspela je da se osim na naslovnim stranama svetskih novina pojavi i negde nazad, u sportskim ili šahovskim rubrikama… Dok su topovi američke Šeste flote gotovo bili vidljivi iz Miločera, lokalni srpski biznismen, tipičan za to vreme, Jezdimir Vasiljević, poznatiji kao gazda Jezda, odvojio je pet miliona dolara i doveo Fišera i Spaskog na “revanš veka”. Bio sam na Svetom Stefanu kada je Fišer na dan otvaranja meča pljunuo na faks Stejt departmenta kojim je bio upozoren šta ga čeka ako prekrši sankcije nametnute državi u kojoj se nalazio… Tog časa Fišer je pljunuo i na Sjedinjene Američke Države, svoju domovinu, u koju se nikada više nije vratio. Doduše, odavno nisu bili u ljubavi, ali domovina je domovina… Srpski režimski mediji, a te 1992. bilo je jako malo onih drugih, danima su se naslađivali Fišerovim gestom ističući da je “hrabri Bobi pokazao Amerikancima”, ali taj Bobijev potez, jedan u nizu, doneo je njemu samom mnogo više štete nego drugima koristi… Posle meča na Svetom Stefanu, koji je Bobi dobio sa 17,5-12,5 ako je to uopšte važno, počelo je njegovo potucanje po svetu. Prvo je mesecima boravio u beogradskom Interkontinentalu, posle se preselio u Budimpeštu, odatle na Filipine gde je, kažu, u vanbračnoj vezi dobio ćerku, odatle u Japan gde je 13. jula 2004. na aerodromu u Tokiju uhapšen na zahtev američkih vlasti. Ostao je u zatvoru do 23. marta 2005. Japanci ga nisu izručili Amerikancima uprkos pritiscima, a u međuvremenu su dobri ljudi sa Islanda odlučili da mu ponude azil. Dobio je islandski pasoš i skrasio se u Rejkjaviku, nažalost zauvek, tamo gde je postao prvak sveta davne 1972.
