Razvojni put melanholije išao je u smeru njenog postepenog oslobađanja od subjektivnog stanja nedostatka, bilo da je taj nedostatak bio uslovljen temperamentom ili bolešću. Za razliku od antičkih autora koji su melanholiju tumačili kao stanje subjektivne oštećenosti, kasni srednji vek melanholiju oslobađa naučne stigmatizacije i otvara je poetskom iskustvu. Drugim rečima, melanholija više nije bila stanje bolesti, nego je postala deo identitetskog otvaranja svetu što je dovelo do toga da se sve više tumači kao deo subjektivnog raspoloženja, a ne bolesti. Takva dinamika uslovila je poetske promene ne samo u književnosti, nego umetnosti šireg konteksta, od likovnosti do muzike. Ono što se dogodilo sa ovom radikalnom promenom trajno je osenčilo pojam melanholije objektivnom atmosferom pa se od tada, sa razvojem pozne srednjovekovne poezije, može govoriti o atmosferi melanholije. Kako ističu autori studije Saturn i melanholija od kasnog srednjovekovlja vidljiva je objektivizacija melanholije, prelaz se događa sa subjekta na objekat, pa se sve češće govori ,,o melanholičnim prostorima, melanholičnom svetlu, melanholičnim notama ili melanholičnim krajolicima’’. Izvorno patološko stanje melanholije postalo je poetski opravdano, čak poželjno, u smislu povišene svesti o sebi i umetničkom stvaralaštvu.
Poetsko značenje melanholije kasnog srednjeg veka hermeneutički se kretalo u rasponu od raspoloženja do atmosfere. Takva pojava uočljiva je u poeziji toga doba. Od Bokača, preko francuske i engleske poezije u sutonu srednjeg veka, melanholija dobija novo značenje. Ona za pojedinca postaje refleksivni odgovor na svet oko sebe, budući da se njeno postojanje zasniva na subjektivnom osećanju raspoloženja i atmosfere. Tako se u delu pesnika Džona Miltona (1608-1674) melanholija predstavlja kao mudrost koja pogađa osećanja ljudskog lika. U takvoj refleksivnoj otvorenosti melanholija je dobila sasvim drugačije tumačenje – uprkos mrtvilu, mogla je zasijati kao vitalnost nadolazećeg nadahnuća. U tom smislu melahnolija nije bila žalovanje, niti krajnje povlačenje pojedinca iz sveta, nego radikalizacija sopstva u cilju samoprevazilaženja sopstvenih slabosti. Konačno brisanje patološkog predznaka melanholije dešava se u baroku, kada se umetnost oslobađa teološke i estetske stigmatizacije. Nastupa vreme dihotomije, borbe svetla i tame, vreme u kome prostor umetnosti pripada svima. Barok je zato označio početak drugačijeg shvatanja umetnosti koja se subverzivno otvorila rubnim fenomenima. Sinteza duboke misli i rubnosti dovela je do toga da melanholični izlivi života postanu srž umetnosti. Tako više nije postajao tabu da se piše i govori o ljudima sa margine, bolesnim, hromim, starim, odbačenenim, beskućnicima. Svi oni postali su deo umetnosti u čijim se predstavama, bilo literarnim bilo figuralnim, odražavao neizbrisiv trag melanholije. Umberto Eko u razdoblju baroka uočava raskid sa harmoničnom objavom sveta, nastupa vreme uživanja u izvanrednom u čijoj se ,,kulturnoj klimi istražuje svet nasilja, smrti, užasa, kao što se dešava u Šekspirovim i uopšte u elizabetinskim delima…’’ Baroku pripada svet ružnih isto koliko lepih. Pojam ružnoće u baroku, baš posredstvom melanholične slike sveta, postaje umetnički moguć. Kada jedan barokni italijanski pesnik piše o lepoti starice on to čini poetski melanholičnim govorom smatrajući da njena starost neće pomračiti sunce, nego osvetlitit lepotu krajnosti ljudske egzistencije. Pesnik Andreas Grifijus (1616-1664) ne ustručava se da o samom sebi piše sa nostalgičnom melanholijom. Postao je starac koji se užasava samog sebe, čovek čije se meso na grob oseća, ali ipak u tom opisu ne zaboravlja melanholični izliv poetskog nadahnuća – kad kucne ovaj čas sve je dim i magla./Kazna je to što dolazi s odlukom da nas ubije.
Melanholija nagoveštava dekadenciju savremenog čoveka. Onaj ko je melanholičan, on se uvek okreće oko sebe kako bi našao što bolji položaj da iz daljine vidi ono nadolazeće (iz) sadašnjeg sveta. Ne stoji u mestu, kreće se, makar bez cilja. Niko bolje nije nagovestio bit dekadencije protkane melanholijom od Oskara Vajlda (1854-1900). Taj progonjeni i osetljivi pisac, više pesnik, manje mislilac, znao je jedno – dekadencija je krajnji vid oslobođenosti čoveka. Njegove vizije su melanholične baš zato što je iz nasilnog sveta u kome nije pronalazio svoje mesto, dakle usled besmisla postojanja, stalno bežao. U bezuspešnom traganju za nadolazećim vremenom dovršava život. Slika Dorijana Greja nije tragična, nego melanholična slika jedne bezuspešne potrage. Propast je neminovna, uprkos našim nastojanjima da ostanemo lepi, mladi i radosni. Erotski impulsi naše ličnosti su prvi pokazatelji krhkosti ljudskog bića. U poemi Sfinga Vajld dekadenciju predstavlja atmosferičnim prikazima monstruoznih i lepih prizora. Sva u kontrastu ova poema donosi slike džinovskih guštera i metalnih krila, ali i mesečinu što drhti u nekom jezeru mirnom. Takva ekspolizija slika prisutna je na izvoru melanholije, koja se razotkriva u raskoraku sa svetom, neuspeloj potrazi, izmeštenosti, radikalnoj otvorenosti nadolazećem događaju života. U manjku takvog iščekivanja melanholija je glas koji priziva nadahnuće.
Ako, dakle, melanholiju vidimo kao mogućnost prizivanja nečeg uzvišenog, kao događaj nepripadanja svetu onda je melanholičan čovek još jedini savremeni čovek. Radikalno drugi on je izvan sveta već time što sluti nadolazak nekog uzvišenog događaja. Dekadencija je zato krajnja oslobođenost čoveka jer se u njoj razmotava klupko melanholije. Tu je čovek pred neminovnim izborom prihvatanja (smrtnosti) ili pripadanja (većini). Propast ne mora značiti, kako je to uočio Adorno, destrukciju, već oslobađanje. Radikalana drugost je ono što izmiče viziji, a približiva se utopiji. Savremeni čovek svedoči ovoj utopiji i to na način da se prilagođava vremenu. Da li je takav čovek istinski savremen? Ako sledimo Agambena, koji savremenost tumači tragom Ničea, jasno je da nije. Savremenik je onaj koji je vremenu neprimeren, onaj koji zauzima poziciji izvan vremena, koji smera pogledom u tamu, ne da bi u tami snevao, nego da bi u njoj prepoznao svetlost. Savremeni čovek iz te izmaknute perspektive neaktuelnosti i nepripadanja jedini postaje sposoban da na pravi način percipira i shvati svoje vreme. Melanholik današnjice je, dakle, istinski savremenik našeg doba.
