Prva misao na srednji vek, ne računajući crkvu, jeste nasilje. Tako nas uči istorija, ali i popularna literatura. Međutim, život nije bio tako nasilan tokom „mračnog doba“, čak se može reći da su ljudi bili sigurni, posebno ako su živeli u gradovima i ako su se bavili nekim poslom koji je neophodan za funkcionisanje zajednice. U tom slučaju su živeli sigurnim životom. Bili su sigurni da će dovoljno zaraditi, kao pekari ili kujundžije, kovač ili grnčar. Zanatlije se nisu mogle obogatiti, ali nisu tako lako ni propadale. Kad se izuzmu bitke i epidemije, ljudi su u srednjem veku živeli mirno, bili su sigurni, a cena koju su plaćali jeste ograničena sloboda.
O slobodi se, kao uostalom i nasilju u srednjem veku, misli tipski. Nešto kao svi ljudi teže da budu slobodni, to je ideal, vrhunska vrednost… Pesnici pevaju o tome, a ne s manjom strašću nas o tome uče istoričari i masovni zabavljači.
E, pa neće biti. Sloboda nije tako jednoznačna. To je teza koju uverljivo objašnjava Erik From u knjizi „Bekstvo od slobode“, današnjoj Lava Lab preporuci.
From je spojio psihoanalizu i društvenu teoriju. On govori o uticaju društva na pojedince. Upravo je tom knjigom započeto nešto što će biti poznato kao politička psihologija. Glavni izvori bili su mu Marks i Frojd. Zbog toga su ga zluradi kritičari nazivali boljševičkim psihoanalitičarem.
From razmišlja van zadatih okvira. On o srednjem veku govori kao o periodu sigurnosti bez slobode. Novi vek donosi slobodu, tačnije oslobođenje od tradicionalnih stega, ali tu je i nuspojava s kojom čovek novog doba nije znao šta će. Sloboda mu je, ko bi to očekivao, donela nesigurnost i usamljenost. Više nije bilo sigurnosti grada i zajednice, čovek je ostao sam. Razvoj kapitalizma dodatno je pojačao oba osećanja. Pekar više nije mogao opstati, neko veći lako je mogao da ga uguši. Zajednica se raspala i ostavila čoveka da sam živi u osvojenoj slobodi, koja mu, ispostavlja se, ni ne treba.
Iz tih zapažanja From izvodi teorijsku postavku o dve slobode – negativnoj i pozitivnoj. Negativnu slobodu definiše kao „slobodu od“, to je sloboda od ograničenja, stega, ugnjetavanja, neravnopravnosti, nemogućnosti vertikalnog kretanja u društvu. Pozitivna ili „sloboda za“ je sloboda samoizražavanja, koja se postiže spontanošću, a individui pruža osećanje sigurnosti i samopouzdanja. Pozitivna sloboda nam pomaže da otkrijemo svoje lične, emocionalne i intelektualne mogućnosti.
„Sloboda od“ vodi čoveka u nesigurnost i izolaciju, a odatle se lako stiže u novu formu ropstva – u stapanje sa nečim spoljnim – državom, strankom, vojskom, nacijom… Drugim rečima s kolektivom. To je, poentira From, bekstvo od slobode, put u novu formu ropstva. Nema gde da se pobegne od slobode, osim u novu zavisnost.
Čovek se odriče individualnosti zarad nečeg većeg od njega. Cena tog odricanja je gubitak slobode. Odluka da se pobegne od ideala, psihičke je prirode, smatra From. Psihološki problem nagoni individuu na bekstvo. Nesigurnost, anksioznost i otuđenost teraju da nas da se utapamo u kolektive, da pobegnemo. Tako društvo gura pojedinca u psihološki problem.
From navodi tri ključna mehanizma bekstva od slobode: autoritarizam, rušilaštvo i saobražavanje pojedinca.
Autoritarizam ima dva oblika: sadizam i mazohizam (nazivi nemaju veze s seksom). Ukratko, pojedinac pokušava da se oslobodi osećaja nemoći i usamljenosti tako što nekog stavlja u podređeni položaj kao bi ga potpuno kontrolisao ili se, pak, prepušta drugom da ga kontroliše. Tako se, u oba slučaju, beži od slobode. Sadizam i mazohizam jesu suprotstavljeni, ali dolaze iz istog izvora.
Drugi metod bekstva od slobode jeste rušilaštvo. Destrukciju ne treba mnogo objašnjavati. Reč je o potrebi da se sve uništi jer ništa ne valja. Nemoć se nadilazi tako što se nešto eliminiše. Naravno, ovde govorimo o očajničkom pokušaju da se pobegne, o pokušaju da se uništi izvor pretnje. Na kraju, svaka destrukcija vodi ka uništenju onoga što je prepoznato kao pretnja, ali i potom i ka samouništenju.
Poslednji, treći mehanizam From ovako objašnjava:
– Taj posebni mehanizam jeste rešenje koje većina normalnih pojedinaca nalazi u modernom društvu. Ukratko rečeno, pojedinac prestaje da bude pojedinac; on potpuno usvaja onakvu ličnost kakvu mu pružaju kulturni obrasci; on s toga postaje upravo onakav kakvi su i svi drugi i kakav, po njihovom očekivanju, treba da bude. Iščezava oprečnost između „ja“ i sveta, a sa njom i svesni strah od osamljenosti i nemoći. Ovaj se mehanizam može uporediti sa zaštitnom bojom koju neke životinje dobijaju. One toliko liče na svoju okolinu da teško da se mogu razlikovati od nje. Osoba koja odustaje od svog pojedinačnog ja i postaje automat, koja se poistovećuje sa milionima drugih automata oko sebe, ne mora više da oseća usamljenost i nespokojstvo. Međutim, cena koju plaća visoka je; ta cena je gubitak ličnog ja.
Knjiga „Bekstvo od slobode“ vam može promeniti poglede na neke koncepte koje ste podrazumevali, koji su tu bili kao neka konstanta. Te ideje su svuda oko nas, sloboda je ideal, svi teže da budu slobodni, ideal nacije je sloboda. Ali nam niko nije rekao da li je to „sloboda od“ ili „sloboda za“. Razlika je velika. Vredi li se boriti za slobodu koja će nas dovesti u očaj? Ili prvo treba razmisliti šta nam prodaju kada nam nude „slobodu“.
